Da li je prekomerna empatija posledica traume iz detinjstva?

Prenosim vam najintersantnije delove videa koji mi se učino jako koristan, budući da donosi drugačiji pogled na empate jer povezuje osećaj prevelike empatije i traume iz detinjstva. Aaron Doughty je i sam empata i kao što kaže želi ljudima praktično da približi tu temu, predstavi neophodnost individuacije za empate i druge načine na koji mogu da podignu svoju vibraciju kroz meditacije, vežbe i uvide koje prenosi putem videa na svom Youtube kanalu.

Empate su osobe koje mogu da osete energiju odnosno emocije drugih ljudi, što može da predstavlja prednost, ali i veliki teret gledano sa druge strane spektra.

Kada ste empata i uđete u neku prostoriju vi znate koje emocije drugi ljudi gaje prema vama. Takođe duboko osećate koje emocije se probude kod prijatelja, kada ih na primer odbijete i kažete im - ne.

Ako neki član porodice želi nešto od vas, a vi to ne uradite - vi to dobijete nazad kao emotivnu informaciju.

Kada se desi da osete tuđe emocije, empate to osećaju kao spostvene. I to baš jako odjekuje u energetskom sistemu jednog empate i teško je raspoznati i razdvojiti tu emotivnu zbrku.

Da li spadate u kategoriju empate pročitajte naš tekst o tome koje sve osobine ih karakterišu i uradite test.

Kako su traume iz detinjstva uticale na empate?

Aaron ističe da je kao i sve što nam u kasnijem periodu obeležava život - počelo u detinjstvu.

Kada smo bili mali, u uzrastu do 5 godina, kreirali smo mehanizam preživljavanja.

Povukli smo svoju energiju iz prve tri čakre (korenske, sakralne i solarnog pleksusa) i pretvorili je u neverovatnu sposobnost da znamo šta ljudi oko nas misle i osećaju.

Ono što Aaron ističe je da su empate usmeravajući svoju energiju u intuitivni centar hteli da na neki način prikupe informacije o svom okruženju kako bi umirili tenziju, osećali se sigurno i uverili se da će njihove potrebe biti zadovoljene.

Taj fokus na očitavanje tuđe energije i emocija služio je i kao smernica - šta treba da rade ne bi li dobili potvrdu i ljubav od strane svojih najbližih.

Očigledno je da su empate odrastale u emotivno nesigurnim porodicama, u kojima se nisu osećali bezbedno, pa su morali da razviju određene „supermoći“. I to sve sa ciljem da se prilagode očekivanjima roditelja, steknu osećaj sigurnosti, uklope se u njihov sistem vrednosti i steknu kakav takav utisak o sopstvenoj ulozi i vrednosti.

Kako Aaron kaže - preterana empatija može da predstavlja oblik rane traume od napuštanja.

Pitanje koje možemo postaviti je – da li je sve samo trauma?

Čitajući i slušajući dr Gabor Matea saznajemo da na razvoj mozga tokom ranog detinjstva u velikoj meri utiče iskustvo koje doživljavamo od strane okoline u kojoj odrastamo.

Jednim delom na razvoj utiče genetsko nasleđe, međutim koji će se neuroni ili delovi mozga više razviti u odnosu na druge, ovisi o tome na koji način će biti stimulisani od strane okruženja.

Tako dr Mate ističe da je na primer problem sa ADHD –om i takozvano “isključivanje pažnje” (engl. zone out) koje je karakteristično za osobe sa ovim problemom, uzrokovano kao reakcija na stres od kog dete nije drugačije moglo da se odbrani. Te je mozak u tom ranom uzrastu navikao da na stresne situacije reaguje isključivanjem.

Za empate je karakteristično da imaju pojačanu aktivnost takozvanih “neurona ogledala” koji su odgovorni su za osećaj empatije. Oni nam pomažu da podsvesno, bez ikakve misaone analize, samo gledajući mimiku i pokrete, razumemo emocije drugog čovjeka.

Odrastajući u izazovnoj sredini, možemo pretpostaviti da su empate, razvile ove neurone više od prosečnih osoba i danas postali ono što jesu – osobe koje duboko i bez granice osećaju ono što drugi ljudi osećaju.

Veza narcisa i empata

Ovu vezu između empata i narcisa sam shvatio pre nekoliko godina kaže Aaron Doughty kada sam prolazio kroz obrasce koji su vladali u mojoj porodici.

Moj otac je neko ko voli da udovoljava ljudima, on je dobar čovek, ali je stalno privlačio ljude koji su bili narcisi. Uz njega je iz tog razloga bila moja maćeha - osoba sa narcističnim osobinama, manipulativna, nasilna i vrlo ljuta.

Zašto su se privukle takve dve osobe?

Empate žele da daju sebe kako bi dobili potvrdu iz svoje okoline da su vredni postojanja, žele da se osećaju bezbedno i da nađu način da zadovolje svoje potrebe.

Na drugoj strani spektra imamo narcise koji manipulišu ljudima i uzimaju i zahtevaju od drugih, kako bi zadovoljili iste te potrebe.

Da li uočavate sličnost?

I empate i narcisi nisu dobili u detinjstvu ono što im je trebalo.

Odrastali su u disfuncionalnim porodicama sa jedinim ili oba narcistična roditelja i kako bi uspeli da prežive razvili su različite mehanizme.

Međutim te nezadovoljene potrebe i osećaj da moraju da “urade” nešto da bi dobili ljubav roditelja je ista! Samo je put kojim stižu na cilj drugačiji.

Dok narcisi imaju lažni, grandiozni ego i vole da umanjuju značaj drugih ljudi, empate imaju potisnut, nerazvijen ego i stavljaju na pijedestal druge u odnosu na sebe.

Gledano sa strane ega, i jedni i drugi imaju lažan i nerealan doživljaj sebe. Narcisi razvijaju veličanstven doživljaj sebe koji sebično grabi, a empate umanjen oblik sebe koji nesebično daje drugima.

Oba tipa ličnosti zapravo imaju isti cilj – da dobiju potvrdu, pohvalu iz okoline, a ta potreba konstantno traži da bude zadovoljena.

Empate je zadovoljavaju tako što šire svoje energetsko polje i osećaju šta drugi žele od njih, a narcisi tako što prikazuju sebe u lažno grandioznom svetlu, umanjuju tuđu vrednost i ističu sebe.

„U djetinjstvu sam bila uspješna dobra djevojčica, željna toga da uvijek bude pametna i kompetentna, da zaslužim očevu ljubav i da si osiguram njegovo odobravanje. Ta se maska još uvijek pojavljuje u meni kao odrasloj osobi kad god sebe vidim kao osobu koja «čini dobro» te je time bolja od drugih. Bez obzira da li stvaramo masku dobre djevojčice ili dječaka, snažne žene ili muškarca, nadobudnog studenta ili samouvjerenog učitelja, zahtjevnog djeteta ili kompetentne odrasle osobe, naivnog tragaoca ili svjetovnog cinika, naše su maske pokušaj da se dignemo iznad vlastitih grešaka i boli, da negiramo svoju običnost i svoju neznatnost. Masku stvaramo kad god pokušavamo prikazati sebe kao da imamo više ljubavi ili moći, više kompetencije ili zahtjevnosti, više suosjećanja ili cinizma nego što uistinu postoji u trenutnim osjećajima i motivima.“ - Nebranjeno JA, Susan Thesenga

Balansiranje između uloge žrtve i duhovnog ega

Aaron Doughty ističe da je pre par godina i sam shvatio da u njemu postoji deo koji stalno želi da udovoljava ljudima i koji ga tera da se konstantno modifikuje i žrtvuje svoju autentičnost da bi usrećio druge ljude.

Nije umeo da kaže NE.

I to ga je često dovodilo u procep, stvaralo osećaj konstantnog nezadovoljstva i dovodilo u stanje žrtve, jer je uvek birao druge, a ne sebe.

Empate često imaju tendenciju da se osećaju kao žrtve.

Iskreno rečeno, preopterećeni gomilom emocija i informacija koje nesvesno prikupljaju iz svoje okoline zaista nemaju lak život. Teret koji svakodnevno prihvataju i unose u svoj energetski sistem je vrlo težak i živeti s tim predstavlja jednu veliku konfuziju.

Ali ono što empate treba da shvate je – da je uloga žrtve koju nose eneretski mnogo teža za funcionisanje u ovom našem svetu.

Oni često u svojoj potrazi za odgovorima na pitanje– Zašto sam ovakav/ovakva? i vođeni željom da na neki način razviju osećaj lične vrednosti, kreću putem duhovnog razvoja, bave se religijom i uopšte nevidljivim svetom koji je svuda oko nas.

Na tom putu će dobiti mnoge odgovore, ali isto tako mogu da steknu i određenu dozu nezdravog egoizma i poistovećivanje sa uverenjima poput: ja sam poseban, jer osećam tuđe emocije, ja sam nesebičan i volim da dajem drugima, ja sam duhovno razvijen jer stavljam druge ljude na prvo mesto, zbog toga mi je život otežan i niko me ne razume.

Tako dođete do raznih etiketa kao što su empata, starseed, stara duša, indigo i sl. i prihvatite ih kao deo svog identiteta, pri tom maskirajući osnovni problem, a to je trauma i tinjajuće nezadovoljstvo unutrašnjeg deteta.

Ta potreba da se osećaju na neki način posebni i konačno vrednovani, predstavlja zapravo “ranu” koju nose iz detinjstva.

Neuklapanje u porodični sistem je iz pozicije deteta značilo da bukvalno ne može da preživi. Tako teški i jaki strahovi mogu da se naprosto ukorene u nama i vrlo je teško izaći iz tog mehanizma.

Ono što treba empatama je nova životna priča.

Put ka isceljenju

Prolazeći i sam kroz različite faze kao empata, Aaron kaže da je proces individuacije ključan za svakog emptu jer transformiše život iznutra ka spolja.

"Individuacija je proces kojim osoba postaje psihološka individua, odvojena i nedeljiva celina koja prepoznaje svoju najdublju jedinstvenost. Ne možete proći proces individualizacije dok igrate uloge pred sobom; uverenja koja imate o sebi su najsuptilniji oblik „persone“ i najsuptilnija prepreka bilo kakvoj istinskoj individuaciji." - Carl Gustav Jung

Praktično ovaj proces donosi empatama spoznaju da mogu da prestanu da se usklađuju sa energijom svojih roditelja i drugih ljudi iz svoje okoline. Odvajajući se od njih konačno dobijate odgovor na pitanja: Ko sam ja? i Koje su moje želje i potrebe?

Putem ovog procesa vraćate energiju u svoje telo, osećate odvojenost vas i drugih ljudi i započinjete proces samospoznaje.

Potrebno je da zaboravite želje i ideje koju su roditelji imali za vas, koje su vam nametali kao sopstvenu viziju i da krenete da otkrivate vlastiti put.

Dolazi trenutak da konačno da počnete da birate sebe, u odnosu na druge! Jer ćete konačno početi sa mnogo više lakoće i energije funcionisati u ovom našem svetu.

Aaron prepoznaje u sebi i potrebu za pažnjom koju nije dobio dok je odrastao, a zadovoljavao je kao odrasla osoba putem objava na društvenim mrežama, kreiranjem videa i povezivanjem ljudi u virtualne zajednice. Kreirajući besplatne sadržaje za druge ljude i pomažući im u razvoju, stvarao je skriveni benefit za svoj ego - da nešto vredi, da je dobar i da nesebično pomaže drugima.

Potrebno je prihvatiti i prežaliiti u sebi taj inicijalni nedostatak pažnje.

Jer konstantno se usmeravajući na druge, empate žive beskonačan proces napuštanja samog sebe.

Kontakt sa svojim unutrašnjim detetom predstavlja put izlečenja. Upitajte svoje dete - šta nije dobilo od svojih roditelja i dozvolite sebi da osetite tu tugu, bes i sve emocije koje se rađaju iz tog saznanja.

Spoznajte svoju potrebu da neprestano brinete o drugima, kao teret koji ste takođe poneli iz detinjstva, jer ste odrasli u porodici u kojoj ste morali da brinete o roditeljima, braći, sestrama... Emotivno nezreli roditelji zahtevali su od vas da budete „odrasli“ i brinete o stvarima koje su bile prevelike tada za vas. Niste dobili dozvolu da se zabavljate, da istražujete, da budete dete, uvek ste morali biti dostupni i naravno „dobri i poslušni“.

Empate imaju i problem sa primanjem, čak i kad sami sebi treba da pruže ono što im je potrebno - bilo da je u pitanju ljubav, pažnja, vreme, materijalne stvari... Spoznajte taj deo sebe i dajte dozvolu da prihvatate dobre stvari, neka ljubav i blagostanje poteče prema vama.

Što se više budete hrabrili da izražavate sopstvenu individualnost i postajali ono što zaista jeste, imaćete više samopouzdanja, znaćete da postavite granice prema drugima i da se emotivno odvojite od njih, jer je to ključ vraćanja energije u vaš sistem.

Proces odvajanja od drugih je proces odrastanja.

Iako iz pozicije većine ljudi sposobnost da znate šta drugi osećaju zaista deluje kao supermoć i neku vrstu prednosti, u realnom životu to predstavlja ogromno opterećenje s kojim treba provoditi dane, sate i godine.

Meditacija "The Frame Technique"

Kao što ste već verovatno spoznali svesni fokus može da izmeni mnoge stvari u našim životima. Aaron je osmislio ovu meditaciju, prvenstveno želeći sebi da pomogne da više ne oseća energiju drugih ljudi.

Uz pomoć ove meditacije trenirate vašu svesnost da se polako odvaja energije drugih ljudi. Stičete uopšte osećaj kako je živeti u svom sopstvenom okviru ne ulazeći u okvire svih oko vas.

Takođe pomaže da se osetite bezbedno u svom telu bez nesvesne potrebe da osetite šta se oko vas događa.

Kako svaki trening zahteva upornost Aaron preporučuje da koristite meditaciju više meseci. On sam kaže da je nakon šest meseci potpuno preokrenuo osećaj u svom telu i kreirao granice odvajajući se od potrebe da oseća tuđe emocije.

Na sledećem LINKU možete naći video sa meditacijom The Frame Technique!


PROČITAJTE naše ostale tekstove na temu empata!