Kako da utešite sebe i umanjite anksioznost?

Brzina savremenog načina života sve više doprinosi pojavi anksioznosti u sve mlađem uzrastu. Kako da utešite sebe na način na koji ste to očekivali od roditelja u detinjstvu - predstavlja korisnu veštinu koja vam može unaprediti život.

Da li dozvoljavate sebi da osetite negativne emocije?

Većina nas odrastala je u porodicama u kojima emocionalna inteligencija i komunikacija između njenih članova bila na jako niskom nivou.

Nesvesni sebe i svojih emocija mnogi roditelji, obavijeni sopstvenim strahovima i naučenim obrascima, uglavnom nisu umeli da reaguju na detetov plač, viku, bes ili bilo koji vid takozvanih negativnih emocija.

Zašto?

Zato što to budi njihove sopstvene traume.

Budući da ni sami nisu imali dozvolu da izraze takve emocije dok su bili mali, ono što uglavnom rade u takvim trenucima je - skretanje pažnje ili kritikovanje:

“Nemoj da plačeš, vidi ptičicu.” “Sram te bilo dobre devojčice ne besne” “Smiri se, da te ja ne smirim” “Dečaci ne plaču.”

Takođe u zavisnosti od pola dečacima su roditelji više zabranjivali da plaču, a devojčicama da ne budu besne. Jer dobri dečaci ne plaču, a dobre devojčice treba da budu mirne.

Sve to utiče da kasnije u životu na negativne emocije i unutrašnje ponavljajuće misaone kritike reagujemo tako što povrh svega što nam je loše, uz to i - kritikujemo sebe zato što se tako osećamo ili mislimo.

I to samo zato što nismo imali dozvolu da osetimo i ispoljimo sebe u detinjstvu.

Moć unutrašnjeg utešitelja

Uvek sam verovala da je potrebno ući u suštinu unutrašnjeg kritičara i saseći ga u korenu jednom zauvek.

Čini mi se da bih tad počela da dišem i živim bez anksioznosti i pritiska.

Međutim konstantna borba sa negativnim mislima dovodi do toga da smo stalno u nekom obliku rata sa sobom.

I dalje smo poziciji da se branimo ili da pokušavamo utišamo i ignorišemo taj glas ili da mu na kraju krajeva verujemo.

Kao da se taj ciklus u kome smo se osećali mali, nemoćni i pod konstantnim uticajem roditeljskim kritika i zabrana nikad nije završio.

Pod uticajem unutrašnjeg kritičara - još uvek živimo naše detinjstvo!

Razlog tome je što naše unutrašnje dete itekako živi u nama i osetljivo je na iste situacije kao pre 20, 30 ili više godina.

Teško je “ubiti” unutrašnjeg kritičara, kao što je teško osvestiti baš svaki kutak naše podsvesti u kojoj se i dalje krije nešto što nas vraća u roditeljski dom. Naročito ako ste konstantno živeli u takvom okruženju i imali jednog ili oba narcistična roditelja ( Za detalje o ovoj temi pročitajte naše postove: Narcistične majke i njihove ćerke i Narcistični roditelji i posledice odrastanja sa njima )

Ono što treba uraditi je umanjiti uticaj unutrašnjeg kritičara.

Zapravo otkriti taj lekovit dar da imamo moć da utešimo sebe.

Ono što danas mogu da uradim je da kažem svom uznemirenom unutrašnjem detetu - da je sve okej, da ne mora da bude u stanju “beži ili bori se” jer sada ima mene kao odraslu osobu koja ima više kapaciteta i dovoljno alata da se suočava sa različitim neprijatnim situacijama.

I povrh svega da joj dozvolim da plače, da bude besna ili usamljena - bez osećaja krivice što se oseća tako.

“Vremenom sam stekla samopouzdanje da zamislim sebe kako držim svoje unutrašnje dete. Počela sam da se povezujem sa njom i da je volim. U početku sam bila gotovo ljuta na težinu odgovornosti koju sam osećala kada sam gledala sebe na slici iz detinjstva. To malo dete me je gledalo sa poverenjem i nevinim očima. Poverenjem koje sam bila spremna da izneverim. Nevinost koju sam bila spremna da uništim. Počela sam da razmišljam da - sve što radim sebi, radim i tom detetu u sebi." - Teal Swan

Postavite se u poziciju posmatrača i pomislite:
"Šta bih rekla nekom prijatelju da se sada tako oseća? Da je uznemiren i anksiozan zbog nečega što možda meni ne izgleda toliko strašno?"

Takođe:
"Šta bih rekla nekom detetu da mi priđe i kaže mi plašim se, šta da radim? Ili da počne neutešno da plače jer je neko povredio?"

Da li bih odgurnula i dodatno kritikovala svog prijatelja ili to dete?

Ili bih gledala da ih utešim, zagrlim i kažem da je sve u redu kako bismo mogli bistre glave da dođemo do rešenja problema.

To je ono što nam uteha pruža - umirenje i bistar um.

Unutrašnji utešitelj smanjuje “overhtinking”

Uteha je zato prvi korak koji nas izbacuje iz - začaranog kruga negativnih predviđanja budućnosti.

Jer anksioznost i overthinking su upravo to - naučeno negativno predviđanje budućih događaja koje nas zaledi, rastuži, deprimira i drži u poziciji straha, pa stalno predviđamo loše ishode.

U većini slučajeva nema nikakve veze sa realnošću i stvarnom opasnošću. To je ponavljajući ciklus naučenih kritika poput :

“Nisi dovoljno dobar da to uradiš.” “Sigurno nećeš uspeti.” “Ti si previše slaba za to.” “Propašćeš i vratićeš se kući plačući.” “Svi drugi su bolji od tebe” “Gde si pošla, nije to za tebe”, “Ostaviće te kao i svi drugi” “Ispašćeš glup”...

Kad pružimo sebi utehu, kad kažemo svom uznemirenom unutrašnjem detetu - biće sve u redu, nije sve tako strašno, smirimo disanje i zastanemo na trenutak - možemo da osetimo da nas život ipak podržava.

Možemo da dozvolimo sebi da osećamo to što osećamo, bez krivice.

Dobijamo sposobnost da sagledamo tok naših misli.

Jer nas uteha izbacuje iz uobičajenog uznemirenja koje neše srce obavija strahom i zamagljuje um.


POVEZAN POST: Emocionalna pismenost: Naučite da dajete, primate i tražite