Priče za duhovni razvoj nas pozivaju na iskustveno sećanje. Putem metafora povezuju nas sa nečim mnogo većim od nas samih. Čitajući ih shvatamo da postoji iluzija da smo odvojeni od tog znanja, a uloga pripovedača je zapravo da probudi sećanje.

Mooji (Anthony Paul Moo-Young) je duhovni učitelj sa Jamajke koji na jednostavan i jasan način putem knjiga, priča i predavanja prenosi duboku mudrost.

„Milenijumima unazad mnogi su tragali za istinom i korenom sopstvenog postojanja. Sada je naš red da živimo u potrazi za istinom. Dajući prioritet ovoj potrazi, stavljamo sebe na sam vrh trenutnog ljudskog iskustva.” - Mooji

Ovo nije knjiga koju treba čitati umom!

Njegova knjiga “Vaster Than Sky, Greater Than Space”vodi nas kroz priče i njihova tumačenja na put otkrivanja istinske ljudske prirode, donoseći uvide i izazove za preispitivanje.

“Dve ptice” - priča o perspektivi

Pre nekog vremena video sam sliku koja ilustruje priču iz Bhagavad Gite. Prikazivala je dve ptice na drvetu.

Jedna od njih je gradila gnezdo, letela, skupljala i sređivala grančice, radila mnoge stvari.

Iznad ove ptice, na drugoj grani, nalazila se druga ptica. Izgledala je identično kao prva ptica, ali ništa nije radila. Samo je posmatrala. Njeno sagledavanje se dešavalo sasvim spontano bez napora ili osuda.

Boravila je u tišini, u osećaju bivstvovanja, bez misli.

Ovo je prelepa slika onoga ko smo mi.

TUMAČENJE:
Prva ptica predstavlja dinamični deo našeg bića koje je angažovano u svetu i boravi u budućnosti i prošlosti. Ovaj aspekt percepcije života je - moja porodica, moja deca, moj posao…

Druga ptica predstavlja svesnog svedoka u nama, kao i našu sposobnost da posmatramo život i aktivnosti koje se odvijaju, a da pri tom ne preduzimamo ništa. Ova ptica je i dalje unutar tela, ali ne radi ništa. Jednostvno je tu, a njeno posmatranje je panoramsko. Ne samo što vidi prvu pticu, već vidi i vetar u granama, nebo, oblake… Sve posmatra sa svojevrsnom neutralnošću.

U početku se prva ptica identifikuje samo sa izgradnjom gnezda. I verovatno nije svesna druge ptice. Ali čim provede neko vreme u tišini - počinje da spoznaje njno postojanje koje označava dublje nivoe nas samih..

“Vaza” - priča o percepciji

Pre mnogo godina, dok sam još bio u školi, prijatelj mi je pokazao jednu veoma jednostavnu crno belu sliku, koja nije bila veća od razlgednice.

Pitao me: “Šta vidiš?”

Mislio sam da se šali sa mnom, jer je bilo očigledno da se na slici nalazi crna vaza na beloj pozadini.

Pitao sam ga “Jel ovo neko trik pitanje?”
On je insitirao: “Ne, pogledaj, šta vidiš.?”
“Vidim vazu!. Nema ukrasa, samo oblik. Jel treba da vidim nešto drugo?”
Drug je postao nestrpljiv:” Zar ne vidiš dva lica na slici? Gledaj u beli deo!”

Odjednom sam i ja video da se na slici nalaze dva identična lica koja gledaju jedno u drugo.

“A vazu? Da li je još uvek vidiš?”
“Ne, ne vidim više vazu. Šta se desilo sa njom?”

Pokušao je da mi pomogne: “Pogledaj ponovo. Pokušaj da je vidiš”

Gledao sam iznova i iznova dok nisam ponovo mogao da je vidim. Na kraju sam istovremeno video obe perspektive - i vazu i dva lica.

TUMAČENJE:
Hodamo kroz život posmatrajući ga iz pespektive koju smo stekli odrastajući u određenom okruženju. Takođe stičemo i percepciju o tome ko smo.

Za većinu, ta tačka gledišta ostaje jedina perspektiva tokom celog života. Metafora prepoznavanja vaze i lica je dobra ilustracija kako opažamo samo ograničenu stvarnost zasnovanu na našoj uslovljenosti.

Na zemlji živi više od 7 biliona ljudi, ali retko ko vidi dalje od tela i uma. Retki su oni koji ispituju svoja uverenja o indentetu, većina propušta šansu da spozna svoju pravu prirodu.

"Cvećarica i žene ribara" - priča o navikama

U malom ribarskom selu bilo je uobičajeno da žene ribara krenu u susret svojim muževima, hodajući kroz šumu do obale. Kada bi ih dočekale stavljale bi ribu u korpe i nosile nazad u selo na prodaju.

Jednog dana tri žene su pokupiše ulov i krenuše kroz šumu. Na pola puta ih je zatekla velika oluja. Sevale su munje, udarali gromovi, kiša je lila kao iz kabla, a vetar je udarao u granje drveća preteći da obori plodove kokosa na njih. Panično želeći da se skolone od nevremena, naišle su na malu kuću u kojoj je živela vlasnica cvećare.

Videvši ih kako trče, pozvala ih je: “Uđite, uđite. Sklonite se unutra.”
Žene su ušle, a cvećarka ih je ljubazno pozvala da prenoće kod nje jer je bilo očigledno da oluja neće tako brzo da se smiri.

Predložila im je da ostave ribu napolju jer je bilo sveže i hladno. Rado su prihvatile poziv i ostavile ribu na terasi.

Cvećarka im je pokazala sobu za goste koja je bila puna cveća – lavande, jasmina i ruža.

Kada su legle ni jedna od tri žene nije mogla da se uspava. Jedna od njih se stalno vrpoljila u krevetu.

Pitale su je: “Šta nije u redu?”
“Ne mogu da spavam, ovde strašno miriše”
“Ni ja ne mogu da spavam ovaj miris cveća me štipa za nozdrve”
“Šta da radimo?”
Najstarija reče “Znam šta ćemo!”

Izašla je na verandu, uzela korpe sa ribom i unela ih u sobu. Konačno su zaspale kao bebe okružene mirisom na koji su navikle.

TUMAČENJE:
Kao što je miris ribe doneo ovim ženama utešan osećaj poznatog, a miris ruža i jasmina neprijatnost, tako je i sa nama kada pokušavamo da dodirnemo uzvišene delove našeg bića –izlazimo iz poznatog i koračamo u nepoznato.

Iz tog razloga većina ljudi radije živi u poznatom okruženju potpuno identifikovana sa svojom ličnošću. Njihova ličnost bi doživela potpuni šok kada bi ih preplavila beskrajna svesnost.

“Peti stepenik” – priča o porodičnim odnosima

Tamo gde sam odrastao bilo je uobičajeno da roditelji kažu svojim ukućanima “Pročitaj mi molim te ovaj pasus iz Biblije”.

Jednog dana , iako sam već bio odrastao i krenuo svojim duhovnim putem, majka mi pruži Bibliju i zamoli me da joj pročitam pasus. Počeo sam da čitam pasus koji je počinjao rečenicom: “ A onda je Bog sručio vreli sumpor na Sodomu i Gomoru…”

Pročitao sam pasus, vratio joj Bibliju i krenuo gore u svoju sobu.

Kad sam stigao do petog stepenika nešto me je samo pogodilo – bam! Shvatio sam da je kroz pasus koji je izabrala da joj pročitam provejavala velika osuda. Video sam šta je zapravo mislila o meni..”seti se šta se dogodilo Sodomi i Gomori…”

Na tom petom stepeniku sam se zaledio, a celo telo je počelo da mi se trese.

Vratio sam se nazad i upitao je: “Mama zašto si mi dala baš taj pasus da čitam?”

Ona mi je naivno odgovorila “Stvarno ne znam.”

Osetio sam ogromnu količinu besa i zbog njenog izbora i zbog njenog poricanja. Kao da je neko prosuo kiselinu po celoj mojoj unutrašnjosti.

Taj događaj je dugo pratio i oslikavao moj odnos sa majkom. Nosio sam veliku ozlojeđenost.

Jednom prilikom je bila kod nas u Londonu i kako zna često gledala je Hrišćanski program na TV-u.

Dok je gladala, ako bi izneli neke stavove koji se nisu slagali sa njenima, ona bi promrmljala: “ O da, vi ste sigurno na putu za pakao”.

Osetio sam kako se u meni budi stari osećaj besa.

Ali umesto da je osuđujem kao obično uspeo sam da ga savladam i upitam je: “Mama, da Isus sad sedi pored tebe da li bi bio srećan što tako pričaš?”
Odgovorila mi je “Šta?”
Ponovio sam joj: “Upravo si rekla da ti ljudi na TV-u zaslužuju da završe u paklu”
“Stvarno sam to rekla?”
“Da, jesi”
“Oh, pa to nije dobro”

Iznenadio me njen odgovor. Moje srce se istog trenutka omekšalo.

Od tog dana naš odnos se promenio. Shvatio sam da nije tako uskih shvatanja kao što sam mislio. Zapravo je krila svoju iskrenu poniznost i nežnost iza maske osude.

TUMAČENJE:
Mnoga naša sećanja satkana su upravo od pogrešnih tumačenja. Životi se grade oko ovakvih stvari.

Patnja se stvara od sećanja koja mogu postati uvećana kao snežna gruda do monstruoznih razmera. Kada bi mogli da ih gledamo u njihovom izvornom obliku, smejali bi se.

Šta god da se dogodilo u prošlosti, morate to prepoznati i otpustiti. Zadržavanje sećanja apsolutno nije od koristi.

Da li vas nešto poput "petog stepenika" sprečava da budete ono što jeste?

Apsolutno ne! Ali ako mislite da nikada nećete biti savršeni dok ne osvojite i taj stepenik imaćete puno poteškoća. Traumatična sećanja su poput semena u umu, ali svako seme zahteva zalivanje pažnjom da bi raslo. Ne sipajte vodu. Čak ni misleći da je dovoljno važno da ih eliminišete daje im priliku za rast.

Mnoga sećanja su zasnovana na našoj percepciji događaja. Promena percepcije - suštinski menja prošlost.


POVEZANI POSTOVI:
- Kako da vodite život iz duše, a ne iz uma? Neale Donald Walsch