Socijalno psihološki eksperimentii

"Ako svi mislimo isto, niko zapravo ne razmišlja." Benjamin Franklin

Brojni socijalno psihiološki eksperimenti mnogo govore o uticaju socijalnih grupa, autoriteta i mišljenja drugih ljudi na naše ponašanje. Zaključci do kojih su došli tokom prošlog veka i danas su veoma aktuelni.

Predstavljamo vam neke od najuticajnijih i najkotraverznijih eksperimenata, kako bismo bolje razumeli - koliko smo u našim dnevnim aktivnostima i životnim odlukama MI zapravo MI, a koliko ima tuđeg uticaja?

Kada budete ušli malo dublje u istraživanje možda ćete doći do sličnog zaključka - i više nego što pretpostavljamo!

#1. Ašov eksperiment

Solomon Aš (Solomon Asch), poljsko-američki geštalt psiholog izveo je 1950. godine jedan od najiteresantnijih socijalnih eksperimenata vezanih za konformizam i uticaj grupe na pojedinca.

Ispitanicima su pokazane 2 karte - kontrolna karta sa jednom linijom i karta sa tri linije različite dužine. Zadatak je bio da na drugoj karti označe koja je linija iste dužine kao na kontrolnoj karti.

Aš je zapravo u grupu ubacio sedam svojih studenata i ostavio samo jednog pravog ispitanika.

Njegovi studenti su imali zadatak da namerno greše u proceni dužine linija. Ispitanik je sedeo na kraju reda, tako da je poslednji davao svoj odgovor, slušajući sve prethodne odgovore.

U 80% slučajeva ispitanici su davali pogrešan odgovor.

Kada su upitani zbog čega su pogrešno procenili tako očiglednu razliku u dužini, njihov odgovor je bio da nisu hteli da “štrče” ili ističu se u grupi.

Iako bismo možda želeli da verujemo da možemo da se odupremo pritisku socijalne grupe (naročito kada znamo da grupa nije u pravu), ovi rezultati otkrivaju da su ljudi iznenađujuće podložni konformizmu.

Stepen konformizma je pak bio najviši kada su za slaganje sa netačnim odgovorima ispitanici bili nagrađivani.

Zaključak Solomona Aša je bio nedvosmislen - teško je odoleti pritisku grupe i zadržati svoje JA u masi.

#2. Milgramov eksperiment poslušnosti

Stenli Milgram (Stanley Milgram), američki socijalni psiholog, poznat je po svom eksperimentu poslušnosti izvedenim 1960. godine.

Prateći suđenja za ratne zločine počinjene tokom Drugog svetskog rata, Milgram je želeo da bolje razume zbog čega ljudi bespogovorno slušaju autoritete.

Učesnici u eksperimentu bili su podeljeni u dve grupe - “učenike” i “učitelje”.

Smestili su ih u odvojene sobe, ali su mogli da se čuju međusobno.

Učitelji su dobijali naprave sa prekidačima kojima bi na pritisak aktivirali određenu voltažu – od slabije prema najjačoj. Svaki put kada bi učenik dao pogrešan odgovor, trebali su da povećaju snagu elektrošoka.

Učenici, koji su zapravo bili glumci, često su "grešili", pa su učitelji morali da im daju sve jače šokove. Oni zapravo nisu primali elektrošokove, ali su imali zadatak da ispuštaju bolne krike kako bi učitelji stekli utisak da ih stvarno muče.

Kako se jačina u voltima pojačavala, učenici su sve jače vikali, molili za prestanak i govorili da će pasti u nesvest od bola.

U trenutku kada bi se učitelj pokolebao, u sobu bi ušao autoritet obučen u belu laboratorijsku uniformu i naredio im da nastave.

Milgramova studija otkrila je da je čak 63% učesnika nastavilo sa elektrošokovima do samog kraja − iako je učenik pritom ispuštao strašne krike agonije, preklinjao ga da stane, da bi na kraju i potpuno utihnuo.

Zaključak može da ide u dva pravca ili su na nesvesnom nivou osetili da se zapravo radi o eksperimentu ili su poklekli pod autoritetom belog mantila.

#3. Standfordski zatvorski eksperiment

Ovo je definitivno jedan od najkontraverznijih i najpoznatijih socijalno-psihiloških eksperimenata. Možda je upravo zato inspirisao Holivud da snimi igrani film pod nazivom The Stanford Prison Experiment (2015).

Početkom ‘70-ih, Philip Zimbardo, američki psihilog napravio je lažni zatvor u podrumu Odeljenja za psihologiju na Stanfordu; regrutovao je učesnike da glume zatvorenike i čuvare, a sam je igrao ulogu upravnika zatvora.

Eksperiment je osmišljen da sagleda efekat koji zatvorsko okruženje ima na ponašanje ljudi.

Prvobitno je predviđeno da traje dve nedelje, međutim završen je nakon samo 6 dana, budući da su učesnici toliko preuzeli dodeljene uloge - da su “čuvari” postali vrlo sadistički nastrojeni , a “zatvorenici” anksiozni, depresivni ili pobunjenički nastrojeni.

I sam ponesen eksperimentom, Zimbardo nije odmah primetio koliko se situacija otela kontroli dok ga jedna učesnica nije nazvala čudovištem. Iz tog razloga ovaj eksperiment nikad više nije ponovljen.

Zimbardo je izveo zaključak da je ponašanje zabeleženo tokom eksperimenta rezultat prilagođavana umova učesnika datoj situaciji.

Granica između fiktivnih i stvarnih društvenih uloga je izbrisana i dokazano je da su i sasvim fizički i psihički zdravi ljudi podložni uticaju kada se zateknu u određenim okolnostima.

#4. Dijksterhiusov eksperiment

Postoje i mnogi socijalno psihološki eksperimenti koji ukazuju na to da donošenje odluka na osnovu osećaja ili intuicije pokazuju izuzetnu preciznost i dobrobit za osobu koja odlučuje.

Jedan od takvih eksperimenata sproveo je holandski socijalni psiholog Ap Dijksterhuis, 2006. godine.

Učesnicima su prikazane 4 (jednostavne) i 12 (složenih) karakteristika vezanih za četiri izmišljena automobila. Atributi su bili ili pozitivni ili negativni. Nakon što su im predstavljene karakteristike, učesnici su imali zadatak da izaberu najbolji automobil.

Polovini učesnika je bilo dozvoljeno da u miru razmišlja o izboru automobila 4 minuta (svesno stanje razmišljanja), a druga polovina je bila ometana tokom tih 4 minuta (stanje nesvesnog razmišljanja).

Učesnici koji su bili ometani i rukovodili se nesvesnim tokom razmišljaja - izabrali su bolje automobile.

Dijksterhuis je zaključio da tokom nesvesnog razmišljanja, važne stvari postaju važnije, dok nevažne stvari postaju nevažnije.

Na šta se osloniti?

U današnjoj “džungli” informacija, a u nedostatku vremena za samostalno istraživanje ili preispitivanje onih koji važe za autoritete - vrlo je teško odrediti SVOJ stav i mišljenje o nečemu.

Proces prikupljanja znanja može se svrstati u 5 kategorija :

1. Intuitivni - oslanjamo se na emocije i instikt; zaključujemo i delujemo više na osnovu osećaja, nego razuma.
2. Racionalni, isključivo se oslanjamo na um i poštujemo pravila logike kako bismo izveli zaključke.
3. Autoritativni, oslanjamo se na tuđe zaključke, ideje i znanje.
4. Empirijski, dolazimo do zaključaka putem posmatranja i iskustva.
5. Naučni, zaključivanje putem sistematskog prikupljanja i proučavanja podataka.

Svaki od navedenih načina ima svoje prednosti i nedostatke.

Sigurno je da niko ne koristi samo jedan način, ali je jedan uvek dominantan i on upravlja našim postupcima i učestvuje u procesu donošenja odluka.

Pitanje je samo koji način će nas odvesti do nas samih?

Koji način će nas odvesti do dubljeg razumevanja života? Koji vodi ka ljubavi, unutrašnjem miru ili moralnim vrednostima više svesti?

Ja sam izabrala intuiciju kao neprikosnoveni autoritet i pravac u mom životu.

I mogu vam reći da me nikad nije izneverila. Izneverila sam jedino samu sebe, kada je nisam poslušala.

Osnivač istočnjačkog Taoizma, filozof i pisac Lao Tzu rekao je o intuiciji : “Moć intuitivnog razumevanja štitiće vas do kraja vaših dana.”


Povezani postovi:
- Intuicija i njeno značenje
- Kako prepoznati intuiciju
- Poslušajte mudrost intuicije
- Zašto imamo različite doživljaje realnosti?