Mooji: 4 priče za duhovni razvoj

Priče za duhovni razvoj nas pozivaju na iskustveno sećanje. Putem metafora povezuju nas sa nečim mnogo većim od nas samih. Čitajući ih shvatamo da postoji iluzija da smo bili odvojeni od tog znanja, a da je uloga pripovedača samo da probudi sećanje.

Mooji (Anthony Paul Moo-Young) duhovni učitelj sa Jamajke koji na jednostavan i jasan način putem knjiga, priča i predavanja prenosi duboku mudrost.

„Milenijumim unazad mnogi su tragali za istinom i korenom sopstvenog postojanja. Sada je naš red da živimo u potrazi za istinom. Dajući prioritet ovoj potrazi, stavljamo sebe na sam vrh trenutnog ljudskog iskustva.” – Mooji

Njegova knjiga “Vaster Than Sky, Greater Than Space” kroz priče vodi na put otkrivanja istinske ljudske prirode, donoseći uvide i izazove za preispitivanje.

Interesantna je napomena koja stoji na početku prvog poglavlja – Ovo nije knjiga koju treba čitati umom!

“Crno bela slika” – priča o percepciji

Pre mnogo godina, dok sam još bio u školi, prijatelj mi je pokazao jednu veoma jednostavnu crno belu sliku, koja nije bila veća od razlgednice.

Pitao me: “Šta vidiš?”

Mislio sam da se šali samnom, jer je bilo očigledno da se na slici nalazi bela vaza na crnoj pozadini.

Pitao sam ga “Jel ovo neko trik pitanje?”
On je insitirao: “Ne, pogledaj, šta vidiš.?”
“Vidim belu vazu na crnoj pozadini. Nema ukrasa, samo oblik. Jel treba da vidim nešto drugo?”
Drug je postao nestrpljiv:” Zar ne vidiš dva lica na slici? Gledaj u crni deo!”

Odjednom sam i ja video da se na slici nalaze dva identična lica koja gledaju jedno u drugo.

“A vazu? Da li je još uvek vidiš?”
“Ne, ne vidim više vazu. Šta se desilo sa njom?”

Pokušao je da mi pomogne: “Pogledaj ponovo. Pokušaj da je vidiš”

Gledao sam iznova i iznova dok nisam ponovo mogao da je vidim. Na kraju sam istovremeno video obe perspektive – i vazu i dva lica.

Mi hodamo kroz život posmatrajući ga iz pespektive koju smo stekli odrastajući u određenom okruženju. Takođe stičemo i percepciju o tome ko smo . Za većinu od nas ta tačka gledišta ostaje jedina perspektiva tokom celog života. Na zemlji živi više od 7 biliona ljudi, ali retko ko vidi dalje od tela i uma. Retki su oni koji ispituju svoja uverenja o indentetu , većina propušta šansu da spozna svoju pravu prirodu. Metafora prepoznavanja vaze i lica je dobra ilustracija kako opažamo samo ograničenu stvarnost zasnovanu na našoj uslovljenosti.

“Dve ptice” – priča o perspektivi

Pre nekog vremena video sam sliku koja ilustruje priču iz Bhagavad Gite. Prikazivala je dve ptice na drvetu.

Jedna od njih je gradila gnezdo, letela, skupljala i sređivala grančice, radila mnoge stvari.

Iznad ove ptice, na drugoj grani, nalazila se druga ptica. Izgledala je identično kao prva ptica, ali ništa nije radila. Samo je posmatrala. Njeno sagledavanje se dešavalo sasvim spontano bez napora ili osuda.

Boravila je u tišini, u osećaju bivstvovanja, bez misli.

Ovo je prelepa slika onoga ko smo mi.

Prva ptica predstavlja dinamični deo našeg bića koje je angažovano u svetu i boravi u budućnosti i prošlosti. To je aspekt ima percepciju života – moja porodica, moja deca, moj posao…

Druga ptica predstavlja svesnog svedoka u nama, kao i našu sposobnost da posmatramo život i aktivnosti koje se odvijaju, a da pri tom ne preduzimamo ništa. Ova ptica je i dalje je unutar tela, ali ne radi ništa. Ona ne govori: „Nadam se ovome, bojim se toga“. Ona je veoma mirna. Jednostvno je tu, a njeno posmatranje je panoramsko. Ne samo što vidi prvu pticu, ona vidi i vetar u granama, nebo, oblake… Sve posmatra sa svojevrsnom neutralnošću.

Prva ptica se u početku identifikuje samo sa izgradnjom gnezda. I verovatno nije svesna druge ptice. Ali čim provede neko vreme u tišini počinje da spoznaje njno postojanje koje označava dublje nivoe nas samih. Kada se um prve ptice sinhronizuje sa drugom pticom, aktivnosti postaju mnogo lepše i prosvetljenije. Budi se osećaj jedinstva. U takvoj harmoniji možemo raditi i živeti bez opsesivnosti, bez sraha, bez osećaja da moramo da kontrolišemo stvari oko nas. Život se jednostavno događa, dok nam viša sila pomaže da se aktivnosti koje poduzimamo odvijaju u pravom smeru.

“Cvećarica i žene ribara” – priča o navikama

U malom ribarskom selu bilo je uobičajeno da žene ribara krenu u susret svojim muževima, hodajući kroz šumu do obale. Kada bi ih dočekale stavljale bi ribu u korpe i nosile nazad u selo na prodaju.

Jednog dana tri žene su pokupiše ulov i krenuše kroz šumu. Na pola puta ih je zatekla velika oluja. Sevale su munje, udarali gromovi, kiša je lila kao iz kabla, a vetar je udarao u granje drveća preteći da obori plodove kokosa na njih. Panično želeći da se skolone od nevremena, naišle su na malu kuću u kojoj je živela vlasnica cvećare.

Videvši ih kako trče, pozvala ih je: “Uđite, uđite. Sklonite se unutra.”
Žene su ušle, a cvećarka ih je ljubazno pozvala da prenoće kod nje jer je bilo očigledno da oluja neće tako brzo da se smiri.

Predložila im je da ostave ribu napolju jer je bilo sveže i hladno. Rado su prihvatile poziv i ostavile ribu na terasi.

Cvećarka im je pokazala sobu za goste koja je bila puna cveća – lavande, jasmina i ruža.

Kada su legle ni jedna od tri žene nije mogla da se uspava. Jedna od njih se stalno vrpoljila u krevetu.

Pitale su je: “Šta nije u redu?”
“Ne mogu da spavam, ovde strašno miriše”
“Ni ja ne mogu da spavam ovaj miris cveća me štipa za nozdrve”
“Šta da radimo?”
Najstarija reče “Znam šta ćemo!”

Izašla je na verandu, uzela korpe sa ribom i unela ih u sobu. Konačno su zaspale kao bebe okružene mirisom na koji su navikle.

Kao što je miris ribe doneo ovim ženama utešan osećaj poznatog, a miris ruža i jasmina neprijatnost, tako je i sa nama kada pokušavamo da dodirnemo uzvišene delove našeg bića –izlazimo iz poznatog i koračamo u nepoznato. Iz tog razloga većina ljudi radije živi u poznatom okruženju potpuno identifikovana sa svojom ličnošću. Njihova ličnost bi doživela potpuni šok kada bi ih preplavila beskrajna svesnost.

“Peti stepenik” – priča o porodičnim odnosima

Tamo gde sam odrastao nije bilo neuobičajeno da roditelji kažu svojim ukućanima “Pročitaj mi molim te ovaj pasus iz Biblije”.

Jednog dana , iako sam već bio odrastao i krenuo svojim duhovnim putem, majka mi pruži Bibliju i zamoli me da joj pročitam pasus.Počeo sam da čitam, a pasus je počinjao rečenicom: “ A onda je Bog sručio vreli sumpor na Sodomu i Gomoru…”

Kad sam pročitao ceo pasus , vratio sam joj Bibliju i krenuo gore u svoju sobu. Kad sam stigao do petog stepenika nešto me je samo pogodilo – bam! Shvatio sam da je kroz pasus koji je izabrala da joj pročitam provejavala velika osuda. Video sam šta je zapravo mislila o meni..”seti se šta se dogodilo Sodomi i Gomori…”

Na tom petom stepeniku sam se zaledio, a celo telo je počelo da mi se trese.

Vratiosam se nazad i upitao je: “Mama zašto si mi dala baš taj pasus da čitam?”

Ona mi je naivno odgovorila “Stvarno ne znam.”

Osetio sam ogromnu količinu besa i zbog njenog čina i zbog njenog poricanja. Kao da je neko prosuo kiselinu po celoj mojoj unutrašnjosti.

Taj događaj je dugo pratio i oslikavao moj odnos sa majkom. Nosio sam veliku ozlojeđenost. Čak sam odbio predlog braće i sestara da učstvujem u skupljanju novca za njen dolazak iz Jamajke u London.

Jednom prilikom je bila kod nas u Londonu i kako zna često gledala je Hrišćanski program na TV-u.

Dok je gladala, ako bi izneli neke stavove koji se nisu slagali sa njenima, ona bi promrmljala: “ O da, vi ste sigurno na putu za pakao”.

Osetio sam kako se u meni budi stari osećaj besa. Ali umesto da je osuđujem kao obično uspeo sam da ga savladam i upitam je: “Mama, da Isus sad sedi pored tebe da li bi bio srećan što tako pričaš?”

Odgovorila mi je “Šta?”

Ponovio sam joj: “Upravo si rekla da ti ljudi na TV-u zaslužuju da završe u paklu”
“Stvarno sam to rekla?”
“Da, jesi”
“Oh, pa to nije dobro”

Iznenadio me njen odgovor. Moje srce se istog trenutka omekšalo.

Od tog dana naš odnos se promenio. Shvatio sam da nije tako uskih shvatanja kao što sam mislio. Zapravo je krila svoju iskrenu poniznost i nežnost iza maske osude.

Mnoga sećanja su napravljena upravo od takvih pogrešnih tumačenja. Životi se grade oko ovakvih stvari. Patnja se stvara oko ovakvih sećanja koja mogu postati uvećana kao snežna gruda do monstruoznih razmera. Kada bi mogli da ih gledamo u njihovom izvornom obliku, smejali bi se.

Šta god da se dogodilo u prošlosti, morate to prepoznati i otpustiti. Zadržavanje sećanja apsolutno nije od koristi.

Da li vas nešto poput “petog stepenika” sprečava da budete ono što jeste? Apsolutno ne! Ali ako mislite da nikada nećete biti savršeni dok ne osvojite i taj stepenik imaćete puno poteškoća. Traumatična sećanja su poput semena u umu, ali svako seme zahteva zalivanje pažnjom da bi raslo. Ne sipajte vodu. Čak ni misleći da je dovoljno važno da ih eliminišete daje im priliku za rast.

Toliko našeg sećanja je zasnovano na našoj percepciji događaja. Promena naše percepcije suštinski menja prošlost.

POVEZANI POSTOVI:
– Kako da vodite život iz duše, a ne iz uma? Neale Donald Walsch